Staze poraza

Моје књиге: Чопор, Кроз ватру и воду, За част и славу и Стазе пораза на неки начин су омаж свим оним момцима са којима сам ратовао раме уз раме свих „оних” година. Оне су, такође, и постхумни омаж онима којих више нема. Нема их зато што су своје животе дали за отаџбину. Њихова имена нећу помињати из поштовања према њима мртвима, јер се каже да мртве треба оставити да почивају у миру. Помињањем њихових имена можда бих узнемирио њихове душе, које су, искрено се надам, нашле мир и спокој где год да су биле. Рећи ћу зато: „Нека вам је вечна слава, момци моји!” Ту славу сте и заслужили. Испунили сте највећи идеал који једно људско биће може да досегне. Дали сте свој живот за земљу, за народ, за слободу и мир. За мир у коме ми сви данас живимо.
Ова прича о „чопору”, смештена у четири књиге, била би свакако много квалитетније испричана да се, рецимо, не налазим овде где се сада налазим и да сам могао да обавим потребне разговоре са свима онима који су припадали „чопору” и тако са њима поделим и освежим бројне заједничке појединости. Надам се зато да ми неће бити замерено, ако сам нешто пропустио или у нечему погрешио, јер тешко је проживљене догађаје низати онако из главе без подсетника или помоћи појединаца из „чопора”.
У овој завршној речи желим да нагласим да ова прича није испричана у целости. Многе догађаје сам морао да прећутим. Неке од акција које смо изводили, како на нашој територији, тако и ван ње, и даље су државна тајна. Опет, неке друге операције боље је прећутати и не помињати их. Боље је тако. Данас, када су промењене животне вредности и када најузвишенији идеал заузима последње место, вероватно све ово што сам прећутао, ови данашњи политичари не би добро разумели или би то погрешно схватили. Уосталом, верујем да је овако и занимљивије, јер недореченост копка машту и има своју драж. Једнога дана, када се као нација и народ освестимо и када се будемо вратили на прави пут, поштујући поново праве животне вредности, тежећи поново за достигнућем највећег животног идеала, изаћи ће допуњена верзија ове приче. Она која ће бити целовита и из које ће севидети да су се много више огрешили о нас, него што смо ми сами грешили. Неко ме је једном питао који су моји највећи животни успеси, одговорио сам да је мој највећи животни успех у приватном животу, да је то моја породица: моја супруга и моја деца. У професионалном смислу, мој највећи успех је то што сам успео да, после оног безумног рата из 1999. године и поред многих тешких битака и ситуација, вратим скоро све момке живе и здраве њиховим породицама. С друге стране, мој највећи животни неуспех је свакако то што се налазим где се налазим. Без обзира на све што сам успео да кажем, ипак ми је била велика част и привилагија што сам свих „оних” година, које су биле судбоносне за наш народ и нацију, био на челу „чопора”. Што сам имао ту животну шансу да заједно са њим живим, радим, борим се, а да је живот тако хтео, и да погинем. Да, на крају крајева, испуним дужност која је стајала испред свакога од нас. Хвала им свима који су ми дозволили да корачам заједно са њима: Кроз ватру и воду, дигнуте главе, стазама победе, части и славе.